KO JE STVARNO UPUCAO MUŠANA TOPALOVIĆA CACU?

1723

Ekskluzivno: Major Esnaf Kastrat, dvostruki zlatni ljiljan Armije BiH:

15128763_1133675993352644_1287709928_n-1

Da, ja sam pucao u Cacu!

Komandant Desete brdske brigade i tvorac jame “Kazani“, iz čije utrobe su izvadjena, ali još uvijek,po našim saznanjima, nisu identificirana tijela ubijenih civila, mahom sarajevskih Srba, Mušan Topalović Caco, ubijen je 26. oktobra 1993. godine.Tri godine kasnije iz NN humke Caco je, preko hiljada i hiljada ruku Sarajlija,prenesen na spomen-mezarje Kovači i sahranjen kao gazija,nedaleko od mauzoleja prvog i,kako sada stvari stoje,posljednjeg predsjednika RBiH Alije Izetbegovića.Kako smo u međuvremenu saznali Kantonalno tužilaštvo je prije nekoliko godina i zvanično otvorilo istragu o smrti i okolnostima pogibije Mušana Topalovića Cace i po uobičajenoj praksi na koju smo navikli od istog tužilaštva nije se maklo s mjesta…

Magazin “Dani” su svojeveremeno objavili zabilješku Vojne bezbjednosti sačinjenu o noći Cacina ubistva i mi je u cjelosti prenosimo usprkos prijetnjama koje smo nedavno dobili zbog objavljivanja naslova preuzetog iz ovih novina…

diwan

Naime,Major Esnaf Kastrat, jedan od dvojice vojnih policajaca koji su izjavili da su pucali na bjegunca Toplaovića, Danima je, kako smo to već naveli, “povjerio svoja sjećanja, uz jedan uvjet – da koristimo njegove ratne fotografije”,piše autorica teksta Vildana Selimbegović…

“Za ukupan doprinos oružanom otporu agresoru na Republiku Bosnu i Hercegovinu, a posebno za ličnu hrabrost ispoljenu u borbenim dejstvima vodjenim u zoni odgovornosti Prvog korpusa Armije RBiH, nagradjen je Zlatnim ljiljanom. Iza ove šture rečenice stoje zapravo dva vanredno uspješna pothvata izvedena ispred prve linije sarajevskog fronta: major Esnaf Kastrat ustvari je dvostruki Zlatni ljiljan, jedan od rijetkih živih boraca armije ove zemlje koji su najveće ratno odlikovanje zaradili baš tamo gdje se odlučivao opstanak. Rodjen je u Gusinju, no već od prve godine života je Sarajlija: i danas živi i radi u svome gradu, u čijoj je odbrani učestvovala cijela njegova porodica. Otac Smail je poginuo, mladji brat je stopostotni ratni vojni invalid, a stariji brat je takoder bio ratni komandant.

On, Esnaf, školovani je predratni vojni specijalac, a tokom rata je svoje znanje primijenio: u noći u kojoj se država BiH obračunavala sa organiziranim kriminalom u svojim redovima – 26. oktobra 1993. godine – bio je na dužnosti komandira protuterorističkog voda Vojne policije Prvog korpusa Armije RBiH. Ovo je njegova priča.

Ajnadžićev šamar

Te noći, u samom Korpusu i oko zgrade, bilo je stotinjak naoružanih boraca: operativna grupa Druge viteške brigade (koliko se sjećam, u borbama oko Cacine komande, izgubili su jednog od najboljih boraca), Izvidjačko-diverzantska četa Keme Murtića i Mrkve, te tri voda Vojne policije Korpusa. Već je bilo gluho doba kada se pojavilo nekoliko automobila: Jusuf Pušina, Biseri (specijalna jedinica pod komandom Harisa Lukovca, tokom rata obezbjedjenje Predsjedništva BiH; op. prir.), Cacini suborci, te on, Caco, koga je bukvalno grlilo desetak žena.

U holu Korpusa, nama je naredjeno da razdvojimo civile od vojnika i da zarobljenike uvedemo u veliku salu u prizemlju. Jedan od mojih policajaca uzaludno je pokušavao skinuti ruke neke žene sa Cace: ona se počela boriti s njim i u tom času je prišao Nedžad Ajnadžić (danas penzionirani general i načelnik ošćine Centar, tada načelnik Štaba Prvog korpusa, op. prir.), viknuo na nju da bježi, a kako ona nije htjela – opalio joj šamar. Na kraju smo ih smjestili u salu. Sišao je komandant Vahid Karavelić i kratko rekao: “Topaloviću, nakon ovoga što ste uradili, ja nemam šta razgovarati s vama.” Okrenuo se prema meni i pitao gdje je Šacir Arnautović (načelnik Vojne bezbjednosti Korpusa; op. prir.), a potom naredio da zarobljenike odvedemo na sprat, u njegovu kancelariju.

Poveli smo ih: sjećam se da mi je jedan od policajaca, koji ih je znao, objašnjavao ko je ko. Bili su tu, osim Cace, njegov brat Nane, Armin Hodžic, Haračić, neki Žuti

Ja sam se, na početku rata, borio na Dobrinji, ali sam Cacu prepoznao po povrijedenoj ruci. U Karavelićevoj kancelariji on nam je naredio da im stavimo lisice na ruke: Amir Deljkić je donio lisice, a mali Damir (Babić; op. prir.) ih je vezivao. Kad je došao do Cace, stavio mu je lisicu na jednu ruku, krenuo ka onoj povrijedjenoj, a Caco je zaječao. Damir je pogledao u komandanta, ovaj je rekao da se lisice stave. “Vidjet ceš za ovo”, smrsio je Caco, ali Damir nije uspio staviti lisice: ruka je bila zamotana. Karavelić je otišao u susjednu kancelariju gdje je boravio cijeli komandni tim akcije: tamo su bili Šacir Arnautovic, Asim Deljkic, Ismet Dahic, Dževad Radžo, Nedžad Ajnadžic, Esad Pelko Brzi je ulazio i izlazio…

U jednom momentu otvaraju se vrata, pojavljuje se Ajnadžić i naredjuje da ih sve izvedemo i prislonimo uza zid, raširenih nogu. Mislim da su komandanti, u medjuvremenu, saznali detalje borbi ispred Cacinog stana, jer je Ajnadžić krenuo prema Arminu Hodžiću govoreći: “A, kolješ, majku ti j…!”, i udario ga. Hodžić je vrisnuo: “Nisam ja!” Došli su i Jusuf Jašarević (komandant Vojne bezbjednosti ŠVK-a ARBiH; op. prir.), Safet Šubo, Dževad Jusić, Hajriz Bećirević, oni su tad bili u Bezbjednosti. Stigao je i Senad Pecar, bio je u Ajnadžićevoj kancelariji, bili su tu i njihovi pratioci i vojnici. Počelo je raspitivanje ko je koga ubio, neko je tražio Hebibovog ubicu. Nastala je frka.

Ipak je bježao

Hodžić je, nakon možda trećeg udarca, vrisnuo: “Caco je klao!” Znam da mi je i tada bilo pomalo čudno da je ustvari najmanje udaraca dobio Caco. To je trajalo nekih 20-ak minuta, najviše pola sata, a onda je Karavelić naredio da ih prebacimo u Centralni zatvor. Ajnadžić ga je dopunio: tražio je da se sačekaju izvidjači Korpusa, da vide ko im je klao drugove. Ajnadžić je stvarno bio bijesan, mislim čak da mu je poginuli Jasmin Čamdžić bio neki rod, a i znao je većinu ubijenih policajaca. Uostalom, svi smo bili pod strašnim dojmom smrti naših kolega: bili su to dobri borci, a čuli smo kako su zaklani, masakrirani, posipani kiselinom…

Poveli smo zarobljnike… Caco se toliko opirao da je policajac Ramiz morao upotrijebiti policijsku polugu da bi ga on i Damir sveli niz stepenice. Ja sam išao prvi. Kad sam došao do izlaza i ugledao stotinjak ljudi repetiranih pušaka, bijesnih, vratio sam se na sprat i rekao da ih je nemoguće sprovesti. Onda su oficiri, na čelu s Karavelićem, sišli i bukvalno napravili špalir do kombija u koji smo ubacili zarobljenike: Caco je bio posljednji. Ispred tamnog kombija IDC-a, u kojem smo ih vozili, išao je bijeli Golf Jusufa Jašarevića. Ko je još bio snjim, ne znam, ali ih je bilo. Ja sam uskočio u kombi kad je već krenuo, pored vozača, a neki su vojnici potrčali za nama. Tu je bilo još jedno vozilo: džip Bisera, u kome je bio Osmica (dugogodišnji pratilac Alije Izetbegovića; op. prir.). Golf je imao svjetla, kombi nije. Startalo se malo brže, da bi nakon prve raskrsnice i skretanja udesno Golf malo zastao. Zastao je i kombi, a ja sam shvatio da se nešto dešava. Naredio sam da kombi stane. Neko je vikao: “Nema mi pištolja”, drugi glas se derao: “Pobježe”; Damir je galamio na one u kombiju da se zbiju, učinilo mi se da se nešto naprijed mrda… Čuo se jedan pucanj… Ja sam pucao dva puta, a čim sam ugledao Muju (Mustafa Krasnić; op. prir.), rekao sam da on i Damir voze ostale prema Centralnom. U medjuvremenu su dotrčali Senad Talić i Jasmin Džindo, neko je i iz pravca Predsjedništva pitao treba li pomoć. Amir (Amir Čaušević, vojni policajac koji je takoder operativcima Krim-službe potvrdio da je pucao, išao je prema meni – ustvari, išli smo prema tijelu iz različitih pravaca. Tek kada smo prišli, shvatio sam da je Caco na zemlji. Amir ga je okrenuo: kako je povukao košulju, poderao ju je. Caco je bio krvav, ali je mrdao nogama. Dotrčao je Amir Deljkić, ja sam izvijestio Šaćira, koji je takodjer potom stigao, došao je Hajriz, odjednom je tu bilo još sedam-osam ljudi. Bio je tu i nekakav sanitetlija.

I Cacin brat je ranjen

Začuo se pucanj iz automatske puške i to iz pravca Centralnog zatvora. Trčim, zajedno sa Amirom Čauševićem: tamo zatičemo prazan kombi, Jusufa Jašarevića, Dževada Jusića i Kemu Murtića. Za nama stiže i Hajriz. Nane, Cacin brat, pred samim zatvorom je pokušao bjekstvo i stigao je do prvih ježeva: Kemo ga je ranio u ruku i u nogu. Uzimam Naneta i tim istim tamnim kombijem, sa još trojicom policajaca, vodim ga na Koševo: ja sam ga na rukama unio u bolnicu. Na izlazu srećem Jusufa Jašarevića: on je došao da vidi je li sve u redu. S njim sam se i vratio. Damir mi je poslije rekao da je Samir Ćišic došao sa bijelim kombijem i da je on odvezao Cacu. Nama je rečeno: u Vojnu bolnicu. Uzeli su nam pištolje, dali smo izjave, ali ne znam zašto obdukcija nije izvršena: mislim da bi nama dvojici – meni i Amiru – ona najviše trebala. Nisam ja ustanovio da je mrtav, nisam ga ja odveo u mrtvacnicu i ne znam zašto ovaj dio ne stoji u onoj mojoj izjavi koju su Dani objavili, ali znam da su naredna dva dana vojni policajci čuvali mrtvačnicu na Koševu. Damir mi je potvrdio da je čuvao Cacino tijelo.

Ni danas mi nije jasno zašto je oko Cacine smrti pravljena tolika fama. Još mi je manje jasno kako se uopće moglo dogoditi da on – tri godine kasnije – bude onako sahranjen na Kovačima. Policajci koje je poubijao nisu imali takve počasti. Bio sam i sam pogodjen kada sam nedavno, na televiziji, čuo Kemu Ademovića kako govori da je Caco mučki ubijen. Taj isti Kemo je, tog istog 26. oktobra, ujutro, čuo sam ga svojim ušima, tražio da upotrijebi sva raspoloživa sredstva protiv Cace – da bi zaštitio svoje ljude. Zašto on, uostalom, na takav zadatak nije sam poveo svoje najsposobnije borce? Zašto su poslana djeca? Te iste noći, na TV-u, svoje ljude koji su baš mučki ubijeni, nije ni spomenuo.

dzezar.com/Izvor:Dani/V.S.